Литмир - Электронная Библиотека
A
A

Светлост је поново преплавила собу и сјајни правоугаоник на који је Алвин пројектовао своје снове стопио се с околином и постао део зидова. Али, јесу ли то доиста били зидови? Некоме ко никада раније није видео овакво место, соба би изгледала крајње необично. Била је сасвим без облика и потпуно лишена намештаја, што је стварало утисак да Алвин стоји у средишту неке кугле.

Никаква видљива линија није раздвајала зидове од пода или таванице. Није постојало ништа на шта би се усредсредио поглед; простор у коме се налазио Алвин могао је имати десет стопа или десет миља у пречнику, ако је бар судити према утисцима чула вида. Било је тешко одолети искушењу да се не закорачи напред, испружених руку, како би се утврдиле физичке границе овог необичног места.

Па ипак, овакве просторије представљале су ‘дом’ већине припрадника људске расе у претежном делу историје. Алвин је једино требало да уоквири одговарајућу мисао, и зидови би се претворили у прозоре отворене ка било ком делу града који би он изабрао. Нова жеља, и машина, коју он никада није видео, испунила би собу пројекцијама слика ма ког комада намештаја који би му био потребан. Тек је неколико људи у протеклих милијарду година било обузето размишљањем да ли је овај намештај ‘стваран’ или не. У сваком случају, он није био ништа мање стваран од оне друге обмане, чврсте материје, а када би престала потреба за њим, он се сасвим лако враћао у утварни свет градске Банке Сећања. Као ни све остало у Диаспару, ни намештај се није могао похабати — нити променити, сем у случају да његови ускладиштени обрасци буду избрисани хотимичним чином воље.

Алвин је управо делимично преуредио своју собу, када му се у ушима огласио отегнут звук сличан звоњави. Ментално је уобличио пријемни сигнал и зид на коме је малопре сликао поново се разлучио. Као што је и очекивао, појавили су се његови родитељи, а одмах иза њих стајао је Јесерак. Присуство његовог старатеља значило је да није посреди обично породично окупљање — али он је то већ раније знао.

Опсена је била савршена и нимало се није изгубила када је Еристон проговорио. Алвин је потпуно био свестан чињенице да се Еристон, Етанија и Јесерак, у ствари, налазе миљама далеко, будући да су конструктори града освојили простор у исто тако потпуној мери као што су потчинили време. Алвин чак није био сигуран где му родитељи живе, мену безбројним кулама и преплетеним лавиринтима Диаспара, пошто су се обоје преселили од када је последњи пут физички био у њиховом присуству.

«Алвине», поче Еристон, «управо је протекло двадесет година од када смо те твоја мајка и ја први пут видели. Ти знаш шта то значи. Наш надзор над тобом сада се окончао и ти си потпуно слободан да радиш шта ти је воља.»

Постојао је трачак — али само трачак — туге у Еристоном гласу. Знатно је више било олакшања, као да је Еристон био задовољан што се једно стање ствари, које је фактички било на снази већ неко време, коначно легализује. Алвин је, наиме, уживао своју слободу већ добрих неколико година.

«Разумем», одговорио је. «Захваљујем вам што сте водили рачуна о мени и сећаћу вас се у свим својим животима.» Био је то уобичајен одговор; он га је тако често слушао, да је за њега изгубио свако значење — претворивши се у пуки склоп звукова без икаквог посебног смисла.

Па ипак, оно ‘свим својим животима’ представљало је необичан израз, ако би се о томе подробније размислило. До сада је само неодренено наслућивао шта то значи; најзад је куцнуо час да сазна праву истину. Постојало је много ствари у Диаспару које он није схватао и које ће морати да научи у столећима што су се пружала пред њим.

За тренутак се учинило као да Етанија жели да говори. Она је подигла једну руку, нарушивши преливну копреност своје одежде, а затим ју је поново спустила уз бок. Онда се беспомоћно окренула према Јасераку, и Алвин је први пут схватио да му родитеље море бриге. У сећању је брзо прошао кроз збивања из протеклих неколико недеља. Не, није постојало ништа у ближој прошлости што би проузроковало ову пригушену неспокојност, овај израз притајене узбуне, који као да су окруживали Еристона и Етанију.

Срећом, ту је био Јесерак да преузме ствар у своје руке. Испитивачки је погледао Еристона и Етанију; био је задовољан што они више нису имали намеру да говоре и што му се указала прилика да најзад одржи беседу на коју је чекао много година.

«Алвине», рече он, «већ двадесет година ти си мој ученик и ја сам учинио све што је стајало до мене да те што боље упознам са градом и да те изведем на прави пут. Постављао си ми многа питања, али ја на сва нисам био у стању да ти одговорим. Неке ствари још ниси био спреман да научиш, а неке ни ја сам нисам знао. Ти си сада пунолетан, премда твоје детињство једва да је почело. И даље је моја дужност да те водим, ако ти је моја помоћ потребна. Кроз две стотине година, Алвине, почећеш да упознајеш овај град и нешто мало његову историју. Чак ни ја, који се приближавам свршетку овог живота, нисам видео ни четвртину Диаспара, а једва ако ми је познат хиљадити део његових ризница.»

До сада није било ничег што Алвин већ није знао, али није постојао начин да се Јесераково излагање убрза. Старац га је нетремице посматрао преко понора векова, док су му речи биле бремените непроцењивом мудрошћу стеченом током дугог живота испуњеног односима са људима и машинама.

«Кажи ми, Алвине», рече он, «да ли си се икада упитао где си био пре но што си ронен, пре но што си угледао Етанију и Еристона у Дворани Стварања?»

«Претпостављам да нисам био нигде... да сам представљао само схему у уму града, која је чекала да буде створена... попут овога.» Ниски кауч је засветлуцао и згуснуо се у стварно обличје поред Алвина. Он седе на њега и сачека да Јесерак настави.

«Разуме се, у праву си», уследио је одговор. «Али то је само део одгонетке... и то сасвим мали део. До сада си се сретао само са децом свог узраста, која таконе нису знала истину. Она ће је се ускоро сетити, али не и ти, тако да те морамо припремити да се суочиш са истином.

Више од милијарду година, Алвине, људска раса живи у овом граду. Од како је Галактичко Царство пропало, а Освајачи се вратити на звезде, ово је био наш дом. Са оне стране зидова Диаспара постоји само пустиња о којој говоре наше легенде.

Мало знамо о нашим примитивним прецима, осим да су били веома кратковечна бића и да су се, ма како необично звучало, могла размножавати без помоћи јединица сећања или огранизера материје. Сложеним и привидно неконтролисаним процесом кључна схема сваког људског створа очивана је у микроскопским ћелијским структурама које су се стварале у самом телу.

Ако те ово занима, биолози ће те подробније упутити у ствар, али сам метод није од неког особитог значаја, пошто је био напуштен у сам освит историје.

Људско биће, као и свака друга ствар, одренено је властитом структуром, сопственим склопом. Склоп човека, а још више склоп који описује људски ум, непојмљиво је сложен. Па ипак, Природа је успела да сажме тај склоп у једну једину сићушну ћелију, која се не може видети голим оком.

А оно што Природа може да учини, Човек је таконе у стању, на свој властити начин. Не знамо колико је за то било потребно времена. Можда милион година... али зар то нешто значи.

Наши преци су коначно научили како да испитују и ускладиште податке који одренују и описују људско биће, као и да искористе те податке да би поново створили узор, баш као што си ти малочас створио тај кауч.

Знам да те ове ствари занимају, Алвине, али ја ти не могу тачно рећи како се оне одвијају.

Занемарљив је начин на који се ускладиштују подаци; једино су они сами важни. Подаци се могу регистровати у облику речи писаних на хартији, променљивих магнетских поља, или смена електричног набоја. Људи су користили све ове методе за складиштење, као и многе друге.

Довољно је рећи да су они одавно стекли способност да сами себе ускладиште, или, тачније говорећи, да рашчлане склоп из кога су поново могли да буду саздани у стварна бића.

3
{"b":"105279","o":1}