У пролеће 1992. вратио сам се из војске. Тада сам имао 20 година, и у новинама сам прочитао оглас о оснивању Козачког друштва у мом граду Караганди. Одмах сам се учланио и после извесног времена ми је наложено да се бавим комерцијалним стварима.

Одлазио сам у Санкт Петербург, тамо куповао робу, довозио је у свој град и продавао. Читава комерцијална делатност Карагандинског козачког друштва заснивала се на везама са козацима Невске станице Санкт Петербурга, на чијем челу је тада био атаман Борис Алмазов. Дружећи се са Петербуршким козацима, упознао сам се с онима који су ратовали у Придњестровљу. Било је много добровољаца који су се вратили из Приднестровља, а потом из Абхазије, али најближи су ми били двојица – Ваљера Гавриљин и Андреј из Подмосковља.

У октобру сам опет био послом у Петербургу. У Невској станици се појавио неки тајанствени господин. Био је у црном мантилу и имао раскошне црне бркове. Ваљера се упустио у разговор са њим и неко време су разговарали удвоје. После њиховог разговора Ваљера је рекао да је тај господин стигао из Југославије да врбује добровољце за рат.

Та новост ме је запрепастила, пошто сам још од 1991. године помно пратио новости из Југославије где се водио прави рат, и осећао сам се врло нелагодно због тога што је моја земља заузимала антисрпски став. Ваљера је рекао како је спреман да оде у Југославију, и ја сам после краћег премишљања одлучио да пођем са њим. Није ме нарочито занимала комерцијална делатност, а тако ме је надахњивала могућност да се нађем у рату, тим пре праведном, да помажем својој браћи по вери и крви.

Као козаку, било ми је јако важно да неизоставно неко време ратујем. Мислио сам да козак који није ратовао уопште није козак. Крајем 1980-их година, када сам био младић, водио се рат у Авганистану и за мене су војници-„Авганистанци“ били оличење одважности. Јако сам желео да доспем у Авганистан – у том смислу сам, наравно, био изузетак – истина, не тако редак. Наша војска је 1989. године напустила Авганистан и чинило се да је то последњи рат који је доживео наш народ. Све у свету ће се променити набоље, напетост ће проћи, идеолошка неслагања остаће у прошлости. Чинило се да долази време разумног односа према животу. Нажалост, то је била наивна заблуда. Ускоро су ратови и сукоби запљуснули нашу земљу, и ево у Југославији се већ води крвав рат. И ја као козак обавезно морам бити у том рату као добровољац. Тако су Руси увек поступали. Сада ће то ретко ко схватити, али ја сам био искрен у својим мислима и тада а и сада.

Тајанствени господин са црним брковима почео је да се стара о нама. Пре свега, почели су да нам ваде пасоше. Притом треба истаћи да је све то било прилично сумњиво по питању законитости. На пример, Ваљера Гавриљин није имао личну карту, ја сам био житељ Казахстана, а пасоше су нам вадили у Москви и то у Министарству иностраних послова, судећи по томе што је на пасошима које смо добили месец дана касније стајао печат Министарства иностраних послова РСФСР. Изгледа да су нам пасоше вадили преко неке од туристичких фирми које су тада почеле да ничу као печурке после кише. Ја сам дао своју личну карту, сликао се и почео да чекам.

Чекање се отегло, као што сам већ рекао, на нешто више од месец дана. У међувремену сам се и вратио кући, а родитељима, наравно, нисам рекао куд се то спремам. Рекао сам да идем у Бугарску да нешто зарадим. Комерцијалне послове које сам водио предао сам својим козацима у Караганди.

По повратку у Петербург ставио сам се на располагање људима који су се бавили припремом и слањем добровољаца у Србију. У Петербургу је о нама бринуо Јуриј Бељајев. Он је тада био шеф обезбеђења прилично познате фирме „Рубикон“. Он је средио да мене, Ваљеру и Андреја сместе у један студентски дом Санкт Петербурга. Бељајев нам је издавао нешто пара за исхрану. У граду смо проживели још 2-3 недеље.

Све време очекивања да кренем у Србију нису ме напуштала надахнута осећања. Хтело ми се да што пре станем у редове српске војске, био сам нестрпљив да постанем прави руски добровољац. Моји младалачки снови тако неочекивано су се не само остваривали него и стицали некакав задивљујуће бајковит смисао. Јер, ја одлазим да ратујем за браћу Словене и то да ратујем као добровољац, под нашим националним символима.

Јако ме је бринуло то што рат може и да се заврши без нашег учешћа. У то време је стизало много вести о гласовитим победама Срба у Босни. Тада нисам могао ни да претпоставим да ће рат потрајати још три године.

У Москву су нас упутили почетком новембра 1992. године. Одмах по доласку у Москву срели смо се на станици метроа Шаболовка са другим тајанственим господином. На сусрет са њим нас је довезао први тајанствени господин из Петербурга, који нас је пратио на путу у Москву. Онај човек који се са нама сусрео на станици метроа Шаболовка – познат је, али његово име нећу рећи.

После краћег разговора кренули смо да преноћимо на једној од Московских железничких станица, не могу тачно да се сетим њеног имена. Тамо смо провели ноћ у вагонима за госте. Предстојало нам је да још неко време проборавимо у Москви, и зато је требало наћи место за боравак. Ваљера је предложио студентски хотел у Подмосковском насељу Тарасовка, куда смо и кренули.

У Москви смо проборавили око две недеље. За то време су нам припремили пасоше, ваучере и купили карте за воз Москва-Београд. Увек се са задовољством сећам времена нашег чекања и живљења у насељу Тарасовка. Почетком новембра 1992. године било је дивно зимско време, још лепше због боравка у Подмосковљу. Сећам се белоснежног чистог снега, руских кућица, лепог храма на обали Кљазме. Отаџбина нас је испраћала правом руском зимом.

Добивши све што нам је потребно, рано ујутро напустили смо Тарасовку и упутили се у Москву на Кијевску железничку станицу. Осим докумената, наши старатељи дали су нам двоглед, два опасача и књигу Солоњевича „Народна монархија“. Било нас је тројица, а опасача свега два. Бацили смо коцку, и један је припао мени. Потом сам се у Босни разметао руским официрским опасачем.

На Кијевској железничкој станици сели смо у међународни вагон воза Москва-Београд, који се звао и „Пушкин“. Купе у коме смо се обрели мало нас је зачудио. Био је предвиђен за три особе и имао је умиваоник. Током пута није било никаквих догодовштина. Новца нисмо имали. Последњим парама купили смо намирнице – рибље конзерве са кашом од гершле и хлеба, што нам ипак није било довољно. Одсуство новца зачудило је граничаре и царинике на пограничној станици Чоп. Замолили су нас да изађемо из купеа и два официра су извршила подробан претрес наших ствари и самог купеа, чак су одшрафљивали панел-плоче на зидовима и стропу. Пошто ништа нису пронашли, један граничар нас је питао како то путујемо у иностранство без новца, на шта му је Ваљера достојанствено одговорио, показујући ваучер, да нам је у Београду све плаћено и новац нам није потребан.

Ујутро после преласка мађарске границе видели смо благословену Србију, ка којој је одавно хрлила моја душа. Иза прозора вагона пружала се равница са негованим њивама, вртовима, лепим кућицама. Ту је за нас почињала иста она Србија за коју смо путовали да ратујемо.

У Београд је воз стигао у 9 сати ујутро. Излазили смо из вагона помало несигурни – ко ће нас чекати?, како ћемо разговарати?

На излазу из вагона стајао је само један човек, неки прилично висок господин, лепо европски одевен, са упадљивом црном брадом. Још сам запамтио и његове очи – веселе и добронамерне. Потом сам запазио да управо такав израз очију имају сви Срби који разговарају са Русима. После нелагодне паузе, коју је прекинуо Ваљера, стављени смо на располагање том брадоњи. Показали смо му књигу Солоњевича „Народна монархија“, коју су нам дали старатељи у Москви, како бисмо потврдили да смо своји. Никад нисам сазнао његово право име, премда смо се потом са њим прилично често сретали.